Lideri Evropske Unije uspostavili su 2000. godine proces socijalnog uključivanja kako bi što efikasnije doprineli iskorenjivanju siromaštva do 2010. godine. Od tada, Evropska Unija razvila je okvir za razvoj nacionalnih strategija i koordiniranje politika između zemalja članica u oblastima koje se tiču siromaštva i socijalne isključenosti. Učešće NVO, socijalnih partnera i lokalnih i regionalnih vlasti sastavni je deo ovog procesa.
Socijalna kohezija prepoznata je kao jedan od tri strateška cilja EU do 2010. godine. Zemlje članice postigle su dogovor o koordiniranju primene nacionalnih politika socijalnog uključivanja razvijanjem nacionalnih akcionih planova socijalnog uključivanja i redovnim izveštavanjem o zajedničkim indikatorima EU, kao i o specifičnim nacionalnim indikatorima koje svaka zemlja članica razvija u okviru svog socijalnog i ekonomskog konteksta.
U proteklih pet godina, broj država članica EU porastao je sa 15 na 27 u dva navrata (10 zemalja 1. maja 2004. godine i dve zemlje 1. januara 2007. godine). Nove zemlje članice iskusile su u ovom periodu značajan ekonomski rast, porast stope trgovine i stabilne makroekonomske trendove. Iako je još uvek rano govoriti o dugoročnom efektu, za sada se proces pristupanja pokazao kao politički i ekonomski uspeh.
Iskustvo stečeno kroz ove procese ukazalo je na značaj primene Lisabonske agende u ranim fazama procesa pristupanja, kako bi se iskoristile sve prednosti fondova EU za koheziju raspoloživih pri prijemu u članstvo. Da bi se to ostvarilo, potrebno je uspostaviti delotvorne institucije, politike i mere kojima se osigurava da se korist od članstva u EU ravnomerno rasporedi na sve građane i regione, uključujući i ugrožene kategorije stanovništva i siromašnije regione.
Tokom procesa pristupanja od ključnog je značaja obezbediti odgovarajuću ravnotežu između zakonodavstva i institucionalnih zahteva EU (acquis communautaire), i konkretnih nacionalnih politika koje su usmerene na izgradnju konkurentnije privrede i inkluzivnog društva (u oblasti socijalnih pitanja, stanovanja, zdravstvoa, obrazovanja, zapošljavanja, ruralnog razvoja, ljudskih prava, roba i usluga). Iskustvo u slučaju novih država članica nagovestilo je da je teško uspostaviti ovu ravnotežu, jer se i Evropska komisija i donosioci odluka u nacionalnim okvirima često više usredsređuju na merljive aspekte pravnih tekovina EU.
